Main img

Između bede i Bude

Napisao Miljan Markovic
in Joga
on 25 septembar 2013

Boris Đurišić

Probudio sam se tog dana malo ranije, tu negde oko podneva, osećajući blagu neprijatnost u gotovo svim delovima tela, koju sam u nekom trenutku, pre nekih desetak godina, počeo da posmatram kao normalno stanje organizma posle spavanja.  Ako bih morao da pravim listu ‘top ten’ svakodnevnih neprijatnosti, ova bi se našla u samom vrhu, odmah iza normalne težine tela i duha, izazvane tradicionalnim obrokom. Stoga parolu „prijatno“, upućenu neposredno pred početak obroka, smatram potpuno neumesnom, gotovo kao da je izrečena od strane zubara par sekundi pre početka punjenja kanala razorene šestice. No vratimo se na to sudbonosno jutro.

Ustajem i momentalno palim kompjuter, vođen potpuno prirodnom željom da zavirim kroz prozore drugih, pre i nego što sam pomislio da otvorio svoj kako bih napaćenom organizmu bar malo olakšao tridesetogodišnju robiju. Nakon što sam uneo neophodnu dozu nemira, zadovoljavajući potrebu savremenog čoveka za opštom informisanošću, G-mail me obaveštava da su mi pristigla dva nova mejla. Pun entuzijazma pohitah da proverim poštu, nadajući se čudu – pismu nekog prijatelja. Naravno, morao sam da se zadovoljim promo materijalom sajtova za grupnu kupovinu. Pošto sam već uspešno iskoristio popust na mesec dana mačevanja i limunadu uz palačinku u restoranu „Slatki limun“, bio sam potpuno otvoren za ideju da mi nečiji biznis plan nastavi sa kreiranjem života.

Ali ovog puta nađoh se zatečen ponudama. Masaža i joga! Obe aktivnosti (ako se masaža može tako nazvati) odavno sam zaturio u fioku „mogao bih“ da bih ih tek povremeno vadio zbog premeštanja u fioku „morao bih“, gde bi zauvek ostale zatočene usred nedostatka vremena ili para. A sada se neko napravio pametan i uklonio mi prvi univerzalni razlog za izbegavanje života, nudeći nerealno niske cene. Vreme je i dalje problem, pomislih nalazeći zabrinjavajući nivo olakšanja u toj činjenici. „Pa i ne baš“, javio se drugi glas (drugi glas?) plašljivo. „Otkako si odgledao ceo serial ‘Game of Thrones’, nije se pojavila nova pasivnost da ti ispuni časove dokolice“, produži on, bivajući sve jasniji i uporniji. Neću da ulazim u dublju analizu koji glas je u tom trenutku rekao „ma što da ne“, da ne bi pomislili da se radi o potpuno ludoj osobi. Ko još priča sam sa sobom? Bitno je to da sam u momentu osetio neobičnu odlučnost koja me je navela da uplatim i masažu i jogu. Mesec dana kasnije shvatio sam da mi je rok vaučera za masažu istekao, a samo zahvaljujući fleksibilnosti joga instrutorke (joga činjenica – na godišnjem nivou, moguće je produžiti tetive za dva milimetra), pošlo mi je za rukom da iskoristim vaučer pod nazivom „Mesec dana joge po neverovatnoj ceni“. Godinu dana kasnije, uspeo sam da otpevam prvi OM bez drhtavila u glasu. Naravno, mislim na pevanje u studiju; u kadi to radim bez problema.

Probaj jogu!

Da je joga savršena alatka za održavanje vitalnosti, shvatio sam onog trenutka kada mi je pre par godina u njujorškom Central parku, osamdesetogodišnja devojčica poslala blag osmeh dok je sa neverovatnom lakoćom izlazila iz stoja na glavi. A da joga uključuje i nešto više od lepote i razgibanosti tela, mogao sam da naslutim iz sestrinog lakonskog odgovora na moja svakojaka jadikovanja i traženje saveta. „Probaj jogu“, znala je da kaže, uz isti onaj zagonetni osmeh koji mi se, tako dobro urezao u sećanje tog popodneva u Central parku. Pa ipak, iako sam znao da će stil života uskoro prestati da bude pitanje izbora, uporno sam odlagao tešku odluku da počnem da živim bolje. Ne samo da nisam bio od pomoći svom organizmu, već sam mu i dodatno otežavao konzumirajući otrove, samo zato što je animirani medved, okružen porodicom u idili polarne novogodišnje noći, zadovoljno namigivao na kraju reklame.

Ako su sva prethodna životna iskustva dovela do odluke da kupim taj sudbonosni vaučer, a pogotovo do odluke da ga iskoristim, onda sve te neprospavane noći izgubljene u naizgled besmislenom kafanskom ćaskanju, sati provedeni nad knjigom u pokušaju da memorišem bezbroj nepotrebnih informacija ili pred televizorom bezuspešno tragajući za kvalitetom, konačno dobijaju neslućeni smisao.

Jogom do zarade u kladionici

 

Nikad nisam bio naročito dobar kladioničar, što se obično u javnosti ali i pred samim sobom predstavlja rečenicom – gubitak mi je približno jednak dobitku. Od griže savesti sam uspešno bežao uz opravdanje da dobijam par sati jeftine zabave i da, naravno, mogu u bilo kom trenutku da prestanem. Ipak, nisam prestajao, a naigled sitan trošak ne bi mi izgledao zanemarljiv, samo da sam bio sposoban da na njega obratim pažnju. Svesno trošenje novca i nesvesno trošenje energije i vremena pretvorilo se u još jednu od strasti koje nam je savremena kultura servirala kao poželjna osećanja.

Ipak, nakon par meseci bavljenja jogom, počeo sam sve ređe da odlazim u kladionicu. To nije bila svesna odluka. Potreba je jednostavno nestajala, a navika bledela. Tek nakon što sam u prolazu sreo kucačicu tiketa, koja mi je uz blagi prekor skrenula pažnju da me nije videla čitavu sezonu, svatih da je to prva godina koju ne završavam u minusu. Nema više potrebe da se zavaravam kako sam na nuli, pomislih. Ja sam u plusu!

Ova sasvim nova spoznaja ubrzo se proširila i na druge aspekte života koji su se gotovo neprimetno promenili, dok su izbrisane zavisnosti od informacija, ogovaranja, kompeticije, loše hrane i pića oslobađale godinama zarobljenu energiju. Počeo sam da uviđam izvore kvalitetnog stanja u kome sam se iznenada zatekao. Počeo sam da se budim sa osmehom. Bilo mi je jasno da ne želim nazad. A koje su vaše zavisnosti? Kladio bih se da ih se još niste rešili.